| |
The Cult
Beogradska arena
04. jun 2011.
|
07. jun 2011.
|
|
|
| |
 |
|
| |
Bolno je otići po svoju mladost i shvatiti da je više nema, već na njenom mestu pronaći debelog Iana Astburyja koji je umislio da je inkarnacija Jima Morrisona. Ali, istovremeno, neodoljivo je.
Treći put u Srbiji, The Cult su pristojno napunili Arenu u kojoj, čini mi se, nije bilo osobe mlađe od 30 godina. Sredovečni muškarci su pokušavali da otkupe uspomene na relativno skupom štandu merchandise-a, žene na pragu 40-ih su se opredelile za retro 80'te outfits, a ja sam pokušavala da shvatim šta mi sve ovo sada znači – gde je The Cult u mom »koordinatnom sistemu vrednosti« u kome su svežiji i mlađi odavno zauzeli mesta u prvim redovima. Opet, pomisao na tinejdžerske užase i lepote otkrivanja stvari po prvi put prejako stežu mrežu sećanja.
Zato, na prve taktove (Here Comes the) Rain sa mog omiljenog Love albuma, nestala su premišljanja, samo sam se naježila, i pustila prošlost da lebdi sa mnom na vrelom talasu koji je dolazio iz partera koji je povremeno ličlo na vulkansko grotlo.
The Cult su rešili da sviraju »greatest hits« varijantu, sa akcentom na albumu Love, i povremenim izletima u sadašnjost, tj. novim pesmama koje tek treba da budu objavljene, kao Everyman and Woman is a Star i odlična Embers. Produkcija je savršena, svedena, samo bend i ništa više, a zvuk perfektan. The Cult zvuče uigrano, usvirano, gitara Billyija Duffyija je neverovatna, problematičan je samo Ian, koji muči sam sebe umesto da bude ono što jeste. U prevelikoj želji da se ne pretvori u sopstvenu karikaturu, što se mnogima desilo posle velike slave koja je neminovno prohujala, upada u tu zamku i povremeno ga je mučno gledati kako drami. No, kao da sama publika nije dozvolila da im bilo šta pokvari doživljaj – ipak je ovde svako u svojoj glavi izvrteo sopstveni film u koji je The Cult učitan kao paradigma jednog vremena, jednog postojanja. Na sporijim pesmama Ianu nekako mnogo bolje ide (Saints are Down, Embers), a za Lil' Devil, Wild Flower koji je odsviran dva puta zbog problema sa gitarom, Love Removal Machine, She Sells Sanctuary, ne može se ništa posebno reći – dovoljno je samo pobrojati ove nazive. Nekome je potrebno objašnjenje? Energija se u tim trenucima mogla opipati.
Negde na polovini koncert je na kratko prekinut da bi bio prikazan trominutni film »Prelude 2 Ruins« o nasilju Amerikanaca nad Indijancima u jednom rezervatu u Dakoti, a Ian je održao i vatreni politički govor protiv politike američke vlade. Stari Jello Biafra ipak to radi mnogo bolje.
SpiritWalker, Electric Ocean i Nirvana su zvučale kompaktno, moćno, kao zaista velike rock'n'roll pesme, a čini mi se da se Duffy ispostavlja, sada, sa ovom vremenskom distancom, kao jedan od najvećih autora tog vremena.
Na kraju, usledilo je relativno iznenađenje – posle sat i po poslednja pesma bila je Break On Through. Ostavila nas je bez daha, trenutak je bio čudesan.
The Cult je ostavio odličan utisak, ali, osim svirke, postojao je i taj »momenat više«. Postojala je razmena, videlo se koliko su uvek bili voljeni na ovim prostorima (uprkos svim cinizmima i osporavanjima ). Oni su veliki, pravi rock band. I Iako pripadaju prošlosti, njima pripada sve ono što smo proživeli zahvaljujujući njihovoj muzici. Rispekt.
tekst i fotografija - biljana buljugić
|
|
|
| |
|
Rain
Every Man And Woman Is A Star
Electric Ocean
Sweet Soul Sister
Horse Nation
Saints Are Down
Rise
Nirvana
The Phoenix
Embers
Spiritwalker
Li'L Devil
Dirty Little Rockstar
Wild Flower
She Sells Sanctuary
Love Removal Machine
bis:
Fire Woman
Break On Through |
| |
|
|
|
